SLIKA SLIKE
Izjava Paula Klea da je „(…) … sveta dužnost slikara da nevidljivo učini vidljivim.“ Fotografija je oslobodila umetnike obaveze da budu u sistemu ogledala kojem je Leonardo posvetio čitav „Traktat“. Jeste fotografija iskazala nemoć da ima psihološki prodor u tajnu čoveka. Tu i tamo je poneki portret, kao Nadarov „Bodlera“, uspevao da pronadje jedinstvenost u izrazu ličnosti- ali je sve to bilo „opšte“ mesto: mogućnost manipulacije isuviše je bila velika. Otkrivanje nevidljivog dovelo je do apstrakcije, do nadrealizma i nerealizma, fovizma i kubizma: slika je postala samostalna do te mere da je veza sa stvarnošću kao do tada, jednostavno prebačena u plan metafizičkog. Prestala je da bude prozor u svet i zatvorila je za sobom sve moguće prolaze ka saznajnom koji je činio da umetničko delo bude odredjena materijalna i nepobitna činjenica. S druge strane, slici je omogućeno da kao oblik upotrebnog sredstva, još više proširi svoje polje delovanja. Kako je do tada bila korišćena samo u religiozne svrhe, otvoreno joj je polje politike i „društvenog rada“: iako je „sletela“ na plakat, njena uloga u navodjenju pojedinca da se hotro odluči za ovo ili ono, postala je velika. Izmišljen je i pojamangažovano ili angažovanost i eto „ilustrovane političke prakse“ u svakodnevnom životu.
Uvod kao i svaki uvod: može da se prihvati, može činjenica da je otprilike to bilo uzrok što je nastalo slikarstvo Ljubisava Milunovića „ovakvo kakvo je sada“! Za njega je slika pre svega „Sveta i tajna komunikacija“. Ona je zagonetka koju je umetnik uputio radoznalcu, onom što je dovoljno drzak da zaviri u tudje poimanje sveta. I da ponese utisak ispunjenja i ozarenja: dopro je do nečega što je drugima zabranjeno. Svakako da je u nastajanju ove i ovakve umetnosti bilo dilema i prevratničkih sumnji: trebalo je najpre sagraditi sistem znakova, svoju leksiku i simboliku; pronalaženje onog kako uslovljavalo je nastajanje šta. Da bi jedna tema iz prošlosti i dobro poznata istorija umetnosti, ponovo bila vredna vraćanja u život, mora da se pronadje i
doživi povod, razlog. Lazurni i teško prepoznatljivi nanosi boje i obojenosti, crtež tačan i smešten u dobro promišljenu kompoziciju jednostavno je dovodio do slike u kojoj je poznato postajalo deo igre sa posebnim pravilima. I najednom je pred posmatračem organizovani protest, vapaj protiv skarednosti i blasfemije, protiv nestajanja čoveka i radjanja robota bez osećanja i bilo kakve želje da se sačuva dostojanstvo postojanja. Čitav niz poznatih tema dobija izgled ravnodušne igre ulepšavanja „okolnog prostora“. I to je ona ironična i duhovita žaoka upućena
protoku vremena i ljudima koji se zadovoljni, prepuštaju. Umetnik potseća da se iza ljupkih i duhovitih, nežnih naslikanih obličja, krije prevara. Kada se to oktrije, kada se shvati svakodnevna prevara politikanata i vlasnika „svega i svačega“, pred vama je drama! Ništa nije lepo i bezazleno: iza svakog cveta valja otkriti laž – to nije ruža što mirišeto je trn! Zagonetka života postaje opipljiva i sumnja se uvećava. Nastaje biće koje misli i koje iza lepog i zabavnog otkriva ironiju svakod nevne drame. Jeste da je Milunović time postao aktivan borac, ali je i pronašao način da sačuva duh umetnosti.
Romantično i simbolično u slikarstvu ovoga usamljenika u beogradskoj likovnoj praksi približava klasicima, no istovremeno ističe karakter njegovog opredeljenja. Umetnost je beskraj u kojem se niko ne sme prepustiti slučaju. Milunović bira poetizaciju – njome se brani od grubosti koja dozvoljava loš crtež, improvizaciju. Koje od pojedinačnog i jedinstvenog vodi ka opštem, proizvoljnom. U vremenu opšte krize identiteta – potraga za sopstvom- to je cilj ovog stvaralaštva. Stvaralaštva koje nikoga ni na šta ne obavezuje. Što bi se reklo – tu je, postoji kao „iz tmine pojanje“.
/Bratislav Ljubišić/
ljubisav milunovic 